NALIVPERO

Stvaranje sredstva za pisanje je bitno olakšalo razvoj naše civilizacije. Kroz pisanje smo uspeli da stvaramo, učimo i napredujemo. Olovke su omogućile zadržavanje i prenošenje znanja i informacija i stvaranje umetničkih dela. Spisi Šekspira i Miltona ne bi postojali da nisu imali alate da ih fizički ovekoveče. Danas postoji vrliki izbor pisaćih sredstava, ali kako je to izgledalo u početku i kako je sve počelo!? Ko je izmislio prvo pisaće sredstvo?

Postoji nekoliko različitih odgovora na ovo pitanje zbog različitih vrsta pisaćih sredstava dostupnih u 21. veku, ali mi ćemo se ovom prilikom pozabaviti nastankom i razvojem nalivpera.

Hronologija nalivpera

2000. p.n.e: Trščano pero - egipatska trska

Prvi ljudi koji su došli na ideju da naprave pisaće sredstvo, bili su drevni Egipćani. Najstariji spis na papirusu datira iz 2000. godine p.n.e. Ovaj podatak sugeriše da su oni prvi stvorili alat koji im je omogućio da svoj jezik učine trajnim. Da bi pisali na pergamentu i papirusu, Egipćani su koristili trsku. Ova prvobitna pisaća sredstva nastala su od šupljih, cevastih stabljika močvarnih trava - posebno biljaka bambusa. Jedan kraj stabljike je koso isecan kako bi se dobio ćoškasti vrh, a zatim je stabljika trske ispunjavana tečnošću za pisanje. Iako su ovi vrhovi bili nezahvalni za korišćenje jer su se brzo zatupljivali, ovaj izum je u to doba bio od velikog značaja. Na kraju krajeva, ovo je bila prva realizacija ideje za pravljenje prvog pisaćeg sredstva. Kasnije je ta ista ideja razvijana i unapređivana, sve do današnjih dana.

600. n.e: Ptičje pero

Današnji naziv nalivpero (pero) datira još od pisaćeg sredstva koje je nastalo u 7. veku n.e. Ova pera se mogu videti na slikama srednjevekovnik umetnika i filmovima koji prikazuju to doba. Prednost ptičjeg pera bila je znatna u odnosu na trščano. Vrh ovog pera je bio mekši i oštriji pa je omogućavao udobnije pisanje, a samim tim i razvijanje raznih rukopisnih stilova. Verovatno je zato od svih pisaćih instrumenata ptičje pero bilo u upotrebi najduži period istorije - od 7. do 19. veka. Evropljani su smatrali da je najbolje pero za pravljenje ovog alata bilo ono koje je uzeto od živih labudova, ćurki i gusaka. Tako dobijeno pero je zatim sušeno na toplom vazduhu kako bi se uklonilo prirodno životinjsko ulje koje ometa funkcionisanje mastila, potom bi kraj pera bivao oblikovan i izoštren nožem. U daljem postupku pero je umakano u mastilo kako bi se njime ispunila šuplja osovina pera koja je predstavljala rezervoar. Ova pisaća sredstva sa mastilom bila su izdržljiva, ali su se morala često oštriti. Da bi to uradio, korisniku je bio potreban određeni nož, odakle je i potekao izraz “pero-nož”.

Prva ideja za današnje nalivpero

Iako nije patentirao nalivpero, Nemac Daniel Schwenter 1636. godine je osmislio i pokušao da predstavi ideju kako bi trebalo da izgleda moderno, praktično nalivpero. On je opisao pisaće sredstvo koje se sastojalo iz dva dela. Jedan je služio kao rezervoar za mastilo; na njemu se nalazio i vrh za pisanje, a drugi deo je predstavljao telo olovke i služio je kap čep na zadnjem kraju prvog dela. Stiskanjem olovke vršio bi se pritisak na mastilo i ono bi strujalo kroz malu rupu napravljenu na prvom delu i odatle bi teklo do vrha kojim se piše. On je to plastično prikazao ubacivši jednu cevčicu ptičjeg pera u drugu, napravivši tako rezervoar za mastilo.

Umakajuće pero

Epoha ptičjeg “pera” okončala se oko 1820. gdine kada je počela masovna proizvodnja umakajućih pera. Metalni vrh sa kapilarnim kanalima pričvršćivan je za drvenu ili metalnu dršku. Ovakvo pero zahteva veoma često potapanje u mastilo, ali omogućava raznovrsne tragove na papiru zbog čega ga neki ilustratori i danas koriste kako bi postigli određene efekte.

1827: Prvo nalivpero

Frustracija je prava majka pronalaska i upravo je tako nastalo i nalivpero. Neprijatnost neprekidnog uranjanja pisaćeg sredstva i obnavljanje zalihe mastila podstakla je stvaranje nalivpera koje se drži u rezervoaru (kao na stalku) i prolazi kroz pero.

Godine 1827. Petrache Poenaru, rumunski pronalazač, dobio je patent za izum prvog nalivpera sa rezervoarom za mastilo. Došao je na ideju o ovom proizvodu za vreme studija u Francuskoj i to iz potrebe za pisaćim sredstvom koje bi mu uštedelo vreme tokom pisanja. Međutim, njegov dizajn nikada nije usavršen i imao je ozbiljnih mana. Između ostalog, protok mastila nije bio regulisan a to je onemogućavalo kontinuitet pisanja.

Razvoj modernog nalivpera

Godine 1828. William Joseph Gillott, William Mitchell i James Stephen Perry osmislili su način za masovnu proizvodnju jakih i jeftinih čeličnih vrhova za nalivpera. Do 1850. godine u Birmingemu je proizvedeno, na svetskom nivou, više od polovine tadašnjih čeličnih vrhova nalivpera. Na hiljade kvalifikovanih radnika ( i muškaraca i žena) bilo je zaposleno u fabrikama za proizvodnju. Dalje usavršavanje tehnike proizvodnje omogućilo je da nalivpera postanu jeftina i pristupačna većem broju ljudi što je podstaklo opismenjavanje i obrazovanje stanovništva.

Nalivpera su postala izuzetno popularna kada su vrhovi počeli da se proizvode od pozlaćenog iridijuma, takođe 50-ih godina 19. veka. Masovnu proizvodnju praktičnih nalivpera 80-ih godina 19. veka obavljao je Levis Edson Waterman, budući da je postao dominantan na tržištu zahvaljujući svom izumu, takozvanom “idealnom nalivperu”. Zapravo, on je 1884. godine patentirao I razvio nalivpero sa tri kanala za mastilo. Dizajn je obezbedio nesmetan protok mastila tokom pisanja i učinio ga prenosnim alatom. U to vreme najveći izazov je bio unaprediti nalivpero efikasnijim sistemom punjenja i obezbediti pouzdan protok mastila.

Godine 1894. George Safford Parker je patentira takozvani “Lucky Curve” sistem punjenja koji je usled svoje uspešnosti koristio dalje decenijama. Konkretno, radilo se o zakrivljenom vrhu pera što je sprečavalo curenje mastila.

Godine 1899. Waterman je unapredio svoje nalivpero i patentirao sistem za sigurno punjenje bez mogućnosti oticanja mastila. Nazvao ga je “Kašika punjenje”. U vrh nalivpera se umetao patent sa malim otvorom namenjen za skupljanje viška mastila.

Godine 1904. Waterman predstavlja nalivpero sa klipsom koja je olakšavala korišćenje i čuvanje nalivpera.

Godine 1907. Sheaffer je patentirao samonapajajuće nalivpero. Gumenu pipetu je zamenio mini rezervoarom mastila. To je bio značajan moment u istoriji proizvodnje ovog pisaćeg sredstva.

Godine 1908. Waterman je dodatno unapredio nalivpero i rešio problem curenja mastila tako što je napravio poklopac sa umetnutim navojem i unutrašnjim poklopcem oko vrha pera. Ovako kompletirano nalivpero nazvao je “Sigurno pero” (Safety Pen)

Godine 1907. Slavoljub Edvard Penkala je napravio prvo nalivpero sa čvrstim mastilom, takoreći, preteču hemijske olovke. Od oca Poljaka i majke Holanđanke, ovaj izumitelj i preduzimač, posle studija u Beču i Drezdenu, doseljava se u Zagreb gde ličnom imenu pridodaje i ime Slavoljub kako bi ukazao poštovanje mestu gde živi i visokoj poslovnoj poziciji koju je dobio. Zajedno sa partnerom osniva fabriku pisaćih sredstava koja je svojevremeno bila najveća na svetu. Posle njegove smrti 1921. godine njegovi naslednici prodaju patente nemačkom Pelikanu. Zanimljivo je da mi danas često umesto naziva nalivpero koristimo naziv penkalo upravo po ovom izumitelju.

Godine 1953. Waterman je izumeo, nama danas dobro poznate, plastične patrone sa mastilom.

Razvoj tehnologije i dizajna nalivpera i dalje traje, ali nema tako revolucionarne razmere.

Iako je u današnje vreme prisutnija upotreba hemijske olovke, nalivpero nije izgubilo na značaju; pomalo arhaično, zapravo, ono je danas izraz dobrog stila budući da ima istorijsku patina koja datira još s početka Srednjeg veka. Neki od najprestižnijih brendova su Monblan, Parker, Kros, Voterman, Pelikan…

Što se cena tiče, one variraju od veoma niskih do izrazito visokih. Strastveni kolekcionari nalivpera ne pitaju za cenu. Na primer, zajedno sa poznatim francuskim juvelirom Van Klifom, Monblan je ponudio nalivpero “Misteri Masterpis” po ceni od 730 000 američkih dolara. To je najskuplje nalivpero svih vremena, ukrašeno je sa 840 dijamanata. Sledeće po visini cene je “Modernista Dajmond” švajcarske kompanije Karan. Ono je ukrašeno sa 5072 dijamanta i sa 96 rubina; ima zlatni vrh. Prodato je za 265 000 dolara. Kompanija Viskonti je svojevremeno ponudila ograničenu seriju “Ripl H.R.H.” Nalivpera su izrađena od belog zlata i dijamanata; imaju dvobojni zlatni vrh. Koštaju 57 000 dolara po komadu. Nešto jeftinija su nalivpera iz ograničene serije (50 komada) italijanskog OMAS-a koja koštaju 16 500 dolara. Iz radionice S.T.Dupona izašla je ograničena edicija od 1929 nalivpera po ceni od 2400 dolara po komadu. Svaki komad je ručno rađen 160 sati. Proizvođač graf fon Faber-Kastel ponudio je za 2 000 dolara nalivpero koje je, inače, proglašeno nalivperom godine 2008. Prvoklasno nalivpero ipak ne mora da ima tako visoku cenu. Veoma kvalitetna, a prestižna nalivpera je moguće kupiti za manje od 1000 dolara. Nalivpera iz ekskluzivnih serija poznatih proizvođača mogu se naći po ceni od 300 do 900 dolara. Pored ovih, postoje i mnogi drugi brendovi koji proizvode nalivpera neospornog kvaliteta po pristupačnim cenama. Dakle, razmislite o nalivperu ako ga već nemate. Ono će Vam otkriti lakoću I lepotu pisanja. Mi ćemo napraviti uži izbor za Vas.